bedak u magli

sretni svijet

to kaj sam krenul na tečaj ronjenja na dah- to je priča za neki drugi dan
al sam zato krenul pješke u grad, nije mi se dalo patit s autom u centru grada. ne zgleda Grad (ZG) tak loše. čak, moglo bi se reč, odlično!

no ima jedna stvar koja jako kvari pogled i baca sjenu na moj grad.
/dugo nis bil u gradu i šetal sam se ko neki turist, samo mi je fotič falil, skoro sam i vrat istegnul okrečuči ga na sve strane/
jednostavno nisam mogel nač nekoga ko nije namršten... dobil sam osječaj da po zvjerinjaku hodam i da bu mi svaki čas neko za vrat skočil i pokušal oči iskopat... nevjerojatno je kak se ljudi uznemire kad uhvate nečiji pogled, moguče je da im smeta moja čudna faca koja nije pripremljena na boj do smrti
i vidi se kak im se vrat uvlači u ramena, dlake se kostriješe... da smo u ameriki, davno bi ja ovo iz groba pisal
stojim na Trgu i niko se nije nasmijal u 15min kolko sam bil tamo.

neznam, možda ja i jesam previše opušten i neozbiljan, ne shvačam ozbiljno svijet... no, ovo se i nema kaj shvačat, sve je jasno. gradski štakori su napokon shvatili da je godišnji završil i da su zaključani sljedečih 10 mjeseci... glupost, ak ja sa svojom plačom imam za otič na more jednom mjesečno, svi imaju tolko novaca da bar do Sljemena odu. e al to ova uvjetovanost asfaltom ne dopušta. to sam skužil još u osnovnoj školi i niš se nije promjenilo od tad. bar ne na bolje
šteta

zdrav biti
malo se nasmijati
i čašu dobrog vina popiti
yo

nikad zadovoljni...

pričam neki dan sa frendovima di ko kaj...
tek sam u čet. navečer došel nakratko u Zg, dan sv. Franje- misa na Opatovini pa cuga s frendovima, pa trk na ronilački sastasnak. malo sam zakasnil na sastanak jer sam si po dobrom starom običaju pretrpal raspored
i pričamo si mi tak, prošli vikend je skoro pol kluba bilo na svadbi na Šipanu, napokon smo oženili našeg Vođu i to prije 30-tog rođendana. majka mu je bila sretna
nije loše otič na godišnji krajem 9.mj, to mi je prvi put. ni kiša ni jugo nas nisu spriječili ronit. kak izgleda dobit morsku bolest na 9m dubine neznam, ali Tanji nije bilo svejedno... nakon 3 dana juga i nije drugo za očekivat, nosili nas valovi i po 3 metra ljevo desno dok smo ronili. jedinstven doživljaj!

i u tim malim i kratkim razgovorima (jer za duže nije bilo vremena kad bi htel sa 20 ljudi popričat) shvatim da sam ja zapravo ovo ljeto u 6 (šest) navrata more videl i u njemu ronil, da se nisam zadržaval ko zavezan na jednom mjestu, svaštaa videl i dobro se u par navrata nasmijal
ma, nije savršeno, jer nikad ni nebu, no zadovoljan sam, dobro sam si uspel život posložit, bar ova zadnja 4 mjeseca. i da, jesam zahvalan na malim stvarima. one uljepšavaju život i u zbroju uvjek daju više od jedne velike

i... isplati li se napravit 500km da bi se vidlo ovak nekaj? da ja ne mislim tak, nebi ni ove slike bilo...


i za kraj malo produženi haiku:
Bračni par
u jednu zoru
po prvi put
ide doma

yo!

mali podsjetnik

i meni jer sam cijelo ljeto u Zg
nikad nisam provel 7. i 8. mjesec u Gradu (ovo nije Dubrovnik, nemaju samo oni "Grood")
bilo bu to zanimljivo iskustvo, mada več sad znam da bum maksimalno vremena provodil u Zagorju,
da nebi ponorel na asfaltu

sve slike danas i od 20.6. su djelo našeg Gorana. a da nebi ostalo samo na tome, u četvrtak je u Profil-u u Bogovićevoj otvorena izložba njegovih fotografija. na prvom katu ih ima preko 40.
Ono kaj smo vidli u našem moru, ima još samo na par mjesta u svijetu i uživao sam stavljajuči te slike na zid. za pol fotki znam i di su uslikane. i nema večeg gušta nego zaronit i tražit dobru fotku, zanimljivu kompoziciju... i to uslikat!
odite na izložbu i vidite ono zbog čega ronim

vratija se bedaček

između ostalog:
-gledal sam Karlu Fabrio na 25m dubine i bil sam joj sigurnosni ronioc dok je obarala Hrv. rekord u ronjenju u dubinu, kategorija- povlačenje užetom. Zaronila je žena na 45 METARA!!!!
a ja bum unucima pričal da sam ju gledal i čuval

-isto popodne sam nadahnut Karlom zaronil i JA na 17m na dah a svijetska viceprvakinja i nova hrv. rekorderka me gledala. bila je ponosna na mene, rekla je da sam veliki potencijal

-ta ista žena je danas na Visu oborila novi SVJETSKI REKORD u kategoriji- jump blue. Samo 130 metara joj je bilo dovoljno (to je kad se zaroni na 10m dubine i tam je pravokutnik 15x15m i roni se oko njega. pa vi izračunajte kolko je to dužina)

-uz ženski svijetski rekord tu je i 2.mjesto žene klupski, 1.mjesto muški klupski uz novi hrv. rekord

čuda se dešavaju svaki dan, bil sam sretan da sam vidil jedno.
molil sam za sve njih, a Bog me voli. idem spat sretan
yo

ovaj put samo podmorsko

par slika morskih nemani koje smo susreli na našim putešetvijama. tri dana zaredom smo ronili po noći. nekaj predivno! izranjam sa smiješkom na usnama i ne skidam ga. i sve mi je žal iti spat











ak koju neman nepoznate, opisal bum. sutra idem sa Šipana. do Cresa, zaronit sa bandom iz kluba. znam da bu dobro no nekak sam se udomačil na ovom čudnočudesnom otoku
yo

palmica, sad več velika

malo riba


zamislite malu palmicu pedalj visoku sa 2 i pol listeka izraslu na divlje na pol pogaženu. pošto smo uređivali ispred kluba, okopali smo ju, opljevili i zalili. to je bilo prije 3 godine. JAKOJAKO sam se razveselil kad sam videl da raste ko blesava. prvo kaj sam napravil prije 7 dana kad sam došel-zalil sam ju. samo nek raste, sad je valjda dovoljno visoka pa se valjda nebu posušila. a i neko od domačih (otočana, ne onih iz priče) je odsekel suhe grane. dobro je


slika niš posebno no slikal sam prijatelja pa mi je zato draga


yo svima i sunčanice se čuvajte

napokon je neki veliki fotič u mojim rukama

OVAK ZGLEDA E-330

i to je samo četvrtina cijele priče
2/4 podvodno kučište (tu se fotič stavi da ne pokisne u moru)
3/4 blic, klasični, za na fotič
4/4 podvodno kučište za blic

to je puno nofcih. znam. no svaki bedak ima svoje veselje i ja sam svoje pronašel
-Kad ste zadnji put vidli morsku zvijezdu da jede? a kad se najede?
ja znam. i pokazal bum vam



zdravi bili
ljeti bevandu pili
i malo sreče imali


p.s. od sad sve slike sa još neimenovanog novog fotiča

Trsat, danas, prije ronjenja sutra

Majka Božja Trsatska


iz dvorane zavjetnih darova


iz dvorane zavjetnih darova


Dvorana zavjetnih darova je zaista predivna, pogotovo ove dvije slike. Štake ljudi koji su prohodali i brodovi koje su napravili ili nacrtali pomorci koji su se izvukli iz oluje jer Majka Trsatska je zaštitnica mornara.
S pravom, mogao bih dodat

ode ja ronit, kad bu net-a, javim se
yo

IPAK NI SVE TAK CRNO!!

ima i zelenoga
zanimljivo je kak u moru stvari dobe zelenkasti premaz. odmara me ta boja. jako. a nemoram nosit sunčane naočale
bili smo u Senju opet na tradicionalnoj Eko- akciji čiščenja podmorja od smeča.
dali su si truda. pohvalno je i to kaj je bilo zaista minimalno novog smeča, no i starog ima preveč
jako su se trudili. za razliku od nekih puno razvikanijih gradova, i turistički i inače, u Senju govna ne plivaju uz rivu. napravili si ljudi kolektor. i u samo godinu dana, razlika je drastična!!!
BRAVO SENJANI, SAMO TAK NASTAVIT

a sad malo slika brače i sestara ronioca i ronilica (?) koji su zajedno zmenom odradili taj posao







njima velika hvala a posebno onima koji nisu iz kluba Geronimo. Naime, pridružilo nam se još par klubova.

E A SAD ONO PO KAJ SMO IŠLI U INAČE PREDIVNE DUBINE NAŠEG MORA. Našeg...? hmmmm
Moram ovo reč, a to i mislim: Svaki onaj ko je bacal to a i ostalo smeče u MOJE more je tovar- i to u onom pravom purgerskom i uvredljivom smislu te riječi. Ti i takvi su daleko od toga da bi se mogli zvat ikak drukčije.
e a sad ono po kaj smo zaronili i izronili. dok gledate ove slike, znajte da Senjska luka izgleda još i čisto..........................





i uz ovu zadnju sliku- brom i ostali teški metali iz jedne baterije, raspršeni, mogu toliko zagaditi jedan hektar zemljišta da ljudi više nesmiju jesti kaj je tam uzgojeno. Pa sad zamislite kaj napravi akumulator od 10kg....
svejedno sam užival u tom vikendu. I ne samo zato kaj sam ronil i smeče vadil. Nego i
ZATO JER SAM NAPOKON DOŠEL DO TOGA DA PEČEM ROŠTILJ JA!

novi zaostaci (stari?... nekaj)

fakat je počelo lagano srati još pred kraj prošle godine kad sam razbil auto. iskreno se nemrem setit di sam bil za Novu godinu.... sigurno je bilo jako upečatljivo
zimu sam provel nikak. moram priznat da spadam u one ljude koji trebaju psihički odmor, ne fizički. to znači da po zimi treba pasti snjeg, ja skuham vina, pozovem si frendove, narežem "nekaj pod 45" (stupnjeva) i gledamo zimu kroz prozor. Ovaj put ni bilo tak, konstantno je bilo dovoljno toplo za nekaj delati. A kad je vani debeli minus, ja idem na bazen, igram badminton, tekuće se hranim i tak održavam liniju več godinama. smršavit mi je i inače skoro nemoguče a ovu zimu sam i nabacil još koju kilu... Stanje je postalo alarmantno kad sam skužil da mi je ronilačko odijelo knap. Pa sam po hitnom postupku smršal tih par kila. Očito se može kad je frka...
Kolinje je bilo u banani jer su mi smijene padale jako čudno tak da sam jedva stigel i doma nekaj pomoč. Skoro nigdi nisam ni bil.

E a onda je moja draga došla i rekla: Sprema se ekspedicija, idem na Himalaju. I počela se manijakalno spremat, trenirat, trčat po medvednici i ostalim planinama u zemlji a i dalje. Vikendima naravno. Pratit ju bilo je samoubojstvo. Primjer- dojdemo do Grafičara (dom na Medvednici), meni i gače mokre. onak zaozbiljno. ona... na čelu nekaj kaj liči na kaplju znoja. i to je to. U nastavku je išla sa svojim pacjentima koji su ju mogli pratit. i nije nijednom zaronila zmenom, uvjek je bilo neko novo brdo na koje je trebalo trčat. pa nek joj bude

Flakserica mi je umrla. nakon 13 godina. i baš tad je pala napokon kiša i trava je podivljala. dok sam kupil novu, trava bila do koljena. jako sam se zmučil dok sam to sve napokon pokosil.

Nije sve crno. Nikako.
No samo još dvije stvari, da završim sa jagodom i šlagom
Premještal sam u Zagorju kutiju zalatom, otviril se poklopac i zabil u koljeno. Spašavajuči ga, napravil sam neki čudni pokret, spustil kutiju, uspravil se. i to je bilo to. više se nisam mogel sagnuti, okrenuti, hodati. ni me preseklo u klasičnom smislu no istegnul sam mišiče u križima. ne sečam se kad me zadnji put tak bolilo. 2 tjedna kaosa. sjest na školjku da. obavit posel- ne! nije bilo nimalo smiješno. i tak neoporavljenom mi doktorica veli, samo 2 tjedna bolovanja za ovu vrstu ozljede. I ode ja delat. Dva dana. Treči dan ujutro sam jedva došel do telefona da javim da mene nebu. danas je tri (3) tjedna... i nisam zdraf
Zanimljivo je to da mi je mob samo par puta zazvonil- zakaj je to tak- u nekom drugom postu sa sociološkim razmatranjima.

I veli ona meni- bum ti došla (2 dana nakon ozljeđivanja)
bok, kak si? stravično me boli
e onda bu te bolilo još jače kad ti velim da sam te došla ostavit. ne boli niš manje
nisi me dovoljno ozbiljno doživio. e to je bolilo. pomaknul sam se.

tjedan dana nakon toga, kad sam se mogel napokon posvetit zaključil sam da je bolje da me ostavila sad nego za 5 mjeseci kad se vrati sa Himalaje

u subotu idem na Trsat. Svake godine prije ljetnog ronjenja odem tam. Nekak se sigurnije osječam i mirnije ronim kad se prisjetim ko me čuva. u ned u 11.40 stupam na tlo čudnog otoka. meni čudesnog. O otoku Šipanu sljedeči tjedan, sa friškim dojmovima

yo

zaostaci

mislim da bi trebalo počet sa mojom odlukom da promjenim svoju Kanticu. odluka je donesena promptno (kaj god ta riječ značila), odlučno i trenutačno! slika ispod pokazuje razloge moje odluke.

šteta i nije neka, nisam kriv i nije neka katastrofa. no u tom trenutku je uletil prijatel i prodal mi svoj auto ispod cijene (kupoval je novi).
i tako je u moj život ušla Bublica. krasni Renault Clio 1.2, a k tome i cijeli
i tolko o tome.

došel je i taj dan

za pol sata krečem
ronit
napokon

počinje sezona

danas je godišnja skupština mog RONILAČKOG KLUBA
a to znači samo jednu stvar:
RONJENJE!!!
več mi se laganini i ruke počinju tresti od manjka dušika u krvi...
alkohol tu ne pomaže, nekakav rad još manje
idem sad pogledat da se nije kaj prašine primilo na opremu i spremit se za brzi odlazak na jug

yo

a mozda i komp uspijem popravit ovih dana
moram priznat da me nerviraju ovi prenosni, a i nisu novi...
spori su da boli

posto smo pola vočaka porezali s razinom zemlje još u jesen, orezivanje vočaka je završeno.
još trsje rješimo ova dva dana i največi poslovi buju manje više gotovi.
porezali smo 8-9 vočaka, a posadili jedno 17. ni broja im neznam...
e sad, ko je tu lud.... ni to neznam
no ima fora sa vočkama a da nebu preveč muke tak da mislim da bu to ok

i nakon ko zna kolko vremena- službeno je!

BOLESTAN SAM!!!
IMAM VIROZU!!!
i nisam presretan. boli me za podivljat.
izrasla mi je nova "evil twin" mandula. ooogromna i opaka
a baš sam se mislil gripe odreč do uskrsa.
no gripa me baš htjela ovaj put
ujutro sam s posla več došel bolestan

čuvajte me se svi, ruke sam prestal prati, kašljem bez ruke na ustima, danas sam tetural po kvartu, sutra idem, ak uspijem (ak ne umrem putem), sve do centra!!! ak sam bolestan ja, pobrinul bum se da ne patim sam.
treba dijeliti.
pa i gripu.
čuvajte se, gledajte mrtvi kut, ko zna, možda vam baš od tud doleti koja klica

yo svima i
vitamina piti